Miroslav Antić

Miroslav Antić (Mokrin, 14.3.1932 - Novi Sad, 24.6.1986)

koristim priliku da postavim najlepsu pesmu na svetu!!!


ČAROBNA PESMA


1.

Često te tako vidim.
Istina , kao u nekoj
dalekoj srebrnoj magli.
Ali divno te vidim.

Na nogama ti Čizme
od sedam svetlosnih milja
U ruci ona lampa
u koju, posle Aladina,
umesto duha zatvaraš
obrise večitog vremena.

I čujem šapuceš: sezame.
I svet se pred tobom rasklapa.

2.

Dodirom tvojih misli
prostori sebe otkrivaju.
Dužina tvog vida
tinja i pokreće krvotok
jes nenačetih svetova.

Letiš na čarobnom ćilimu
i dižeš se za pticama
tamo gde je sve prozirno,
sve u jednoj dimenziji
kao na dečijem crtežu,
al ima nečeg ljudskog,
dubljeg od čovečanstva.

Tamo te čekam budan
u svom kosmičkom snu.

3.

Nikad ti nisam rekao
koliko do suza volim
tvoju tršavu glavu
koja u sumrak miriše
na sapun i jesenji vetar.

Glavu u kojoj stanuju
samo visoke boje,
ogromne, nedostižne,
sposobnu da razume
spirale nebeskih ognjeva,
geometriju sna
i hrabrost novih Ikara
koji će krenuti sutra
ka nepoznatim suncima
brzinom prema kojoj je
svetlost obično puzanje.

4.

Sine moj, i ja letim.
Kao što ptica ne ostavlja
otiske krila u vazduhu,
tako se i ja krecem
verujući u ono
što bih hteo da vidim,
a ne što stvarno vidim.

Možda to znači ući
u unutrašnjost tišine.
Možda to znači postići
ono što ne može svako:
da život ne bira nas,
već mi njega da biramo.

5.

Ja sam svoja najčudnija,
najlepša putovanja,
prevalio kroz pustoš
ove vetrovite glave.
I tu su stali beskraji
o kojima, i ne slutiš.
Biti putnik kroz mudrost,
to znači: baviti se
vratolomijom bezumlja.

Ne srljajući, već - drhtavo,
dostojanstvenom nežnošcu
jedne predivne lude.

6.

Zato bežim od kuće.
Nađeš me kako sedim
u restoranu kraj reke
i mučim se da oljuštim
sa čela i sa misli
zemljinu težu čamotinje,
jednolikost života
i otupelost zanosa.

U bestežinskom stanju
vina i tihe muzike,
odlepim se i lebdim.
Lebdim nad samim sobom.
Tako zamišljam nebo.

7.

Onda priđeš i kažeš mi:
tata, idemo kući.
Ostavljam na stolu osmeh
i prepunu pepeljaru
malih dogorelih krila.
Otvaram vrata i ulazim.
Ne u svet, već u sebe.

I ne prolazim dalje,
nego u sebi ostajem.

8.

Kažu: još ništa ne shvataš
sa svojih trinaest godina.

Oslonjen o zid kiše,
sisam koštice vazduha
i smeškam se u sebi.

Znam mnoge roditelje,
potpuno lišene one
izuzetne ozbiljnosti
kojom se svom sinu
može postati sin.

Ne boj se. Ja te poštujem.
Evo ti ruka i vodi me,
pažljivo, da se ne uplaše
pegave oci lišća
u baricama oktobra.

9.

I dok hodamo tako,
hteo bih da te zamolim:
preleti beskonačnost,
prestigni vreme i maštu,
al nikad ne zaboravi
kako se korača po zemlji.

Dodirni rukama grive
dalekih dvojnih zvezda,
nek ti se damari usklade
sa eksplozijom pulsara,
al nikad ne zaboravi
kako se korača po zemlji.

Početak početka je svuda.
Kraj kraja je u nama.

10.

Posle zvezdanih letova
valja imati mesto
gde možeš da se spustiš.
Jer ljudska srca su niska,
zasađena ko jagode.

U redu, idemo kući,
gde su svici komete
našeg malenog kosmosa,
gde smo načinili sebi
milimetarske beskraje,
a ipak dovoljno glomazne
da se u njima, nepažnjom,
jedan od drugoga, zauvek,
otkinemo i skliznemo
svako u svome pravcu.

Ja daleko od tebe
kao Alfa Kentaura.
Ti daleko od mene
kao sazvežde Vlašica.

11.

Pronađi nove svetove
i izatkaj im nebo.
I podari im vazduh
da žive i da dišu.

Al nikad ne zaboravi
kako se koraca po zemlji.
Samo se tako možemo
jedan drugom približiti.

Četiri ulice tamo,
i tri ulice ovamo,
i jedva primetan osmeh,
i čiste, iskrene oči,


to je prostranstvo bezdana
koje bih hteo da premostim

od moje zvezde do tvoje.


BESMRTNA PESMA

('If they tell you I died and I was dear to you')
Ako ti jave: umro sam,
a bio sam ti drag,
onda će u tebi odjednom nešto posiveti.
Na trepavici magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si uopšte ponekad
mislio šta znači živeti?

Ako ti jave: umro sam
evo šta će biti.
Hiljadu šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti visoko...
Visoko.

Zar misliš da moja ruka,
koleno, ili glava
može da bude sutra
koren breze
il' trava?

Ako ti jave: umro sam,
ne veruj
to ne umem.
Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
I zato: ne budi tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast i čudno drag.

Noću,
kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
Neka to bude tajna.
Uprkos danima sivim
kad vidiš neku kometu
da nebo zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim, i živim.

Jastuk za dvoje

Ovo je pesma za tvoja usta od
visanja i pogled crn.
Zavoli me kad jesen duva
u pijane mehove.
Ja umem u svakoj kapiji
da napravim jun.
I nemam obicne srece.
I nemam obicne grehove.
Podelicu s tobom sve bolesti i zdravlja.
Zavoli moju senku
sto se tetura niz mokri dan.
Sutra nas mogu sresti ponori.
Ili uzglavlja. Svejedno:
lepo je nemati plan.
Zavoli trag mog osmeha
na rubu case, na cigareti, i blatnjav
hod duz ulica koje sigurno nekuda vode.
Cak i kad ti se cini da ih mi nekud vodimo,
one se smeskaju blago i nekuda nas vode.
Bicemo tamo negde mozda suvise voljeni,
potpuno neprimetni, ili javno prokleti


Psovke nežnosti

Sad shvatam:
nismo došli zadovoljni k'o trave
što rastu da se zgaze kroz cvrkutave zore.

Mi smo zvezde
što ludo u mrak se strmoglave
i zbog jednog bljeska ne žale da izgore.

Imamo ruke
dobre
kao pijane laste
da se grlimo plavo i gasimo u letu.

I prisutni smo zbog neba što mora da izraste
u saksijama oka ponekome u svetu.

Prejeli smo se davno i zubatog i nežnog.
Sad svako pruža šape i nova èuda traži,
a sve je smešno,
i tužno,
i sve je neizbežno,
i ove istine dobre i ove dobre laži.

Prejeli smo se,
kažem, i svako ume da sanja,
i svako ume da psuje i ore daljine glavom.

I jednako je u nama i kamenja i granja.
I jednako je u nama i prljavo i plavo.

I svesni da smo lepi isto koliko i ružni,
stigli smo gde se gmiže
i stigli gde se leti.
I znamo šta smo dali,
i znamo šta smo dužni,
i šta smo juèe hteli,
i sutra šta æemo hteti.

Goreli smo,
al' nismo postali pepeo sivi
od kojeg bujaju žita i obale u cvetu.

Uvek smo bili živi,
pa ipak:
drukèije živi
od svih ostalih živih na ovom luckastom svetu.

I najzad:
tako je dobro što nismo samo trave,
što talasanja svoja nijednom vetru ne damo,
veæ smo zvezde što sjajem svo nebo okrvave
željne da budu sunce makar trenutak samo.