Branko Miljković

od gagy Čet 12 Jul - 22:51:48

Branko Miljković (1934-1961). Ubi me prejaka reč epitaf
Snažno obeležio svoju poeziju, koja je od početka bila zaokupljena motivom smrti.
Ostavio je iza sebe zbirke:
Uzalud je budim (1957),
Poreklo nade i Vatra i ništa (obe 1960),
Smrcu protiv smrti (1959), koju je napisao zajedno s crnogorskim pesnikom
Blažom Šcepanovicem (1934-1966)

USNIH JE OD KAMENA

Neka tvoji beli labudi kristalna jezera sanjaju,
ali ne veruj moru koje nas vreba i mami.
Prostore nevidljiva snaga sanja kojoj se
suncokreti klanjaju
vidis li okrenuta zaboravljenim danima
u tami?

Tebe tri sveta vole, tri te vatre prže. A mi
idemo ispred nade koju lutajuće pustinje
proganjaju.
Oni smo što su sve izmislili i ostali sami,
ženo od svetog mermera bela uteho kojoj se
priklanjaju.

Na zvučnim obalama gde drevno završava more
kamenim srcem slutiš: vazduh je veliko čudo.
Nek traje lepota sunca do poslednjeg sna, gore
prema vrhovima koji zagubiše nam trag. Al ludo
ne veruj tome moru koje nas vreba i mami.
Kristalna jezera sanjaj u tami.

Dok budes pevao

Dok budes pevao ko ce
Tvoje breme da nosi
Dok jedini prkosis
Siromastvu jasnoce

U susret jetkom vocu
I podsmesljivoj rosi
Dok budes pevao ko ce
Tvoje breme da nosi

Putuj pevaj prkosi
Samo te pesma hoce
I noc se tobom ponosi
Ali dok budes pevao ko ce
Tvoje breme da nosi.

Uzalud je budim

Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo
volim je ušima
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove
ovde
zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reči trgova budim je zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
budim je zbog ove naše planete koja će možda
biti mina u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između
dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice
nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog
drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati
pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me
nema
ta žena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer će se probuditi drukčija i nova
uzalud je budim
jer njena usta neće moći da joj kažu
uzalud je budim
ti znaš da voda protiče ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice
u pesku