Sergej Jesenjin

Sviraj harmoniko - Krčmarska moskva III

Harmoniko sviraj, nevolja je prava...
Pod rukom svirača nek se tuga lije.
Pevaj sa mnom, pevaj ti, kučko šugava,
pevaj ko i pre.

Istrošili su te, kome sada žuriš?
Dosta mi je svega.
Što očima modrim u me tako zuriš?
Po njušci te treba.

Ko strašilo stani posred vinograda,
da se plaši vrana.
Do jetara si me mučila do sada
i sa sviju strana.

Harmoniko sviraj, zvuk mi je tvoj mio!
Poj rugobo jedna!
Rađe bih, no s tobom, s tom sisatom bio -
gluplja je i bedna.

Nisi bila prva, s mnogima se desi,
mnoge sam kraj puta...
No s mrcinom takvom kao ti što jesi
beše prvi puta.

Ma gde tražio sam sreću
sve vrišti od bola.
Ubiti se neću,
idi dođavola!

Od tih psina jače,
srce nek ne strada.
Najdraža... ja plačem...
oprosti mi sada...
ja plačem..
ja plačem..
ja plačem..


Pesma o kerusi

Jutros rano gde strn šumi, lupka,
gde se beli trska u guguti,
sedmoro je oštenila kučka,
sedmoro je oštenila žuti'.

Do u sumrak grlila ih nežno
i lizala niz dlaku što rudi,
i slivao se mlak sok neizbežno
iz tih toplih materinskih grudi.

A uveče, kad živina juri
da zauzme motke, il' prut jak,
izašao je tad domaćin tmuri
i svu štenad potrp'o u džak

A ona je za tragom trčala,
stizala ga, kao kad uhode...
I dugo je, dugo je drhtala
nezamrzla površina vode.

Pri povratku, vukuć' se po tmini
i ližući znoj s bedara lenih,
mesec joj se nad izbom učini,
kao jedno od kučića njenih.

Zurila je u svod plavi, glatki,
zavijala bolno za svojima,
a mesec se kotrljao tanki
i sakrio se za hum u poljima.

Nemo, k'o od milosti il' sreće,
kad joj bace kamičak niz breg,
pale su i njene oči pseće
kao zlatni sjaj zvezda u sneg.


NE SMEŠI SE TAKO

Ne smeši se tako, srce me ne zebe.
jer ja ljubim drugu,a ne više tebe.

Znadeš ti i sama, slučajno sam prošo
i ne gledam tebe, nisam tebi došo.

Prošao sam tuda, srcu je svejedno-
virnuo sam, usput, kroz okance jedno.


PISMO MAJCI

Jesi li živa, staričice moja?
Sin tvoj živi i pozdrav ti šalje.
Nek uveče nad kolibom tvojom
ona čudna svetlost sja i dalje.

Pišu mi da vidjaju te često
zbog mene veoma zabrinutu
i da ideš svaki čas ka putu
u svom trošnom starinskom kaputu.

U sutonu plavom da te često
uvek isto prividjenje muči:
kako su u krčmi finski nož
u srce mi zaboli u tuči.

Nemaj straha! Umiri se, draga!
Od utvare to ti srce zebe.
Tako ipak propio se nisam
da bih umro ne videvši tebe.

Kao nekad, i sada sam nežan,
i srce mi živi samo snom,
da što pre pobegnem od jada
i vratim se u naš niski dom.
Vrati ću se kad u našem vrtu
rašire se grane pune cveta.
Samo nemoj da u ranu zoru
budiš me ko pre osam leta.

Nemoj buditi odsanjane snove,
nek miruje ono čega ne bi:
odveć rano zamoren životom,
samo čemer osećam u sebi.

I ne uči da se molim. Pusti!
Nema više vraćanja ka starom.
Ti jedina uteha si moja,
svetlo što mi sija istim žarom.

Umiri se! Nemoj da te cesto
vidjaju onako zabrinutu,
i ne idi svaki čas ka putu
u svom trosnom starinskom kaputu.